Sports History
JUDO
Osnivač džudoa je profersor Jigoro Kano. Rođen je 28.10.1860. god. u Mikage-u u Japanu, a 1871 god. njegova porodica se preselila u Tokijo. Kao mali bio je ispod prosečne veličine i težine, i slabo dete koje su sustizale bolesti jedna za drugom. Oglušio se o saveta doktora i sa 18 godina odlučio je da se bavi borilačkim veštinama. Upisao se u školu džijudžice Tenjin Shinio Riu, a nakon studija na toj školi prebačen je u školu Kito Rju. Sve to vreme on je poštovano veštine kojim se bavio ali je uvideo da mu je napredak otežan činjenicom da je fizički bio jako slab.
Zato je Kano, nakon što je stekao majstorsku titulu u nekoliko vrsti džijudžice, odlučio da razvije borilačku veštinu koja bi omogućavala slabijim osobama da pobede mnogo veće protivnike. Svojoj veštini dodao je najbolja bacanja i tehnike iz džijudžica, uklonio je opasne tehnike kao što su udarci ruku i stopala, i tako je 1882. god. predstavio novi sport, džudo, koga je on prozvao Kodokan džudo, a sa svojih 9 učenika osnovao je Kodokan Institut. Brzo se je razvijao, a veliku popularnost doživljava već 1886. god. kada je policija grada Tokija organizovala turnir Džudo - Džiudžicu, u kome je džudo ekipa ubedljivo pobedila.
Usled velike popularnosti postajala je potreba i za daljim razvijanjem džudoa. 24.07.1905. god. predstavnici vodećih škola u Japanu dogovorili su oblike Kudokana džudoa i nastavak razvoja tehničkog oblika sporta. 1907. god. počeli su da se upotrebljavaju pojasi koji postaju obavezni deo opreme. U početku su postajali samo beli i crni, a ostale boje su se pojavile kasnije i dokazano je da utiču na napredak učenja veštine džudoa. 1910. god. džudo je priznat za sport kojim se može bezbedno baviti, a već 1911. god. bio je usvojen kao deo sistema obrazovanja u Japanu. 1922. god. osnovano je i Kudokan Kulturno Džudo Društvo.
Još od 1889. god. Kano je dozvolio svojim učenicima da šire džudo u Evropu i Ameriku. Tako je 1892. god. Takashima Shicachi predavao u Londonu o džudou, a 1907. god. Gunji Koizumi stigao je u SAD da podučava džudou zainteresovane. Džudo se tokom godina dalje razvijao da bi se posle drugog svetskog rata počeo primenjivati i u druge svrhe. Džudo je učen kao borbena veština, posebno za elitne borbene jedinice. Za razvoj džudoa u ostatku sveta, pre svega u evropi, veoma značajna je 1961. god. i treće prvenstvo sveta u džudou. Tada je Holanđanin Antun Gesing osvojio zlatnu medalju i prekinuo mit o nepobedivosti japanskih džudista, što je dalo značajan podstrek džudistima iz ostatka sveta za dalji rad. Koliko je to bilo značajno govori i to da se džudo već 1964. god. prvi put našao na Olimpijskim Igrama baš u Tokiju (Japan). Za žene se džudo prvi put pojavljuje ne Olimpijskim Igrama 1992. god. u Barseloni (Španija).
Tokom godina desila su se još dva značajnija dešavanja. Prvi je bio uvođenje težine kategorija. Pre toga su se mogli boriti svi, ali su uglavnom pobeđivali veći i krupniji takmičari. Iako su neki mislili da će se time izgubiti osnovni smisao džudoa, prvo su uvedene tri kategorije, a kasnije su napravljene pet kategorija. Drugi događaj je bio dozvoljavanje deci da uče džudo. Ranije se deci nije dozvoljavalo da vežbaju džudo zbog straha od povreda i od postojanja mogućnosti da ga koriste van klubova.
